| понедељак, 26. мај 2008. |
|
-GRČKE LEGENDE I MITOVI-
Uvod
Legenda - Kraća prozna tvorevina jednostavne kompozicije. Nastaju iz potrebe da se objasne neke pojave u prirodi, životu i istoriji.
Mit - Posebna vrsta usmene tvorevine : priča u kojoj se propoveda o neverovatnim događajima i pojavama, čiji su junaci natprirodna bića. Izražava primitivnu svest čoveka prvobitne zajednice i wegova shvatanja prirode i pojave dogadjaja u njoj.
Od kada je čovek počeo da misli pokušavao je da pronađe neki smisao u svetu koji ga okružuje. Ne zato što je imao neke više intelektualne potrebe, već zato što je bio prestravljen na smrt. Moramo razumeti naše rane rođake, trebale su im godine i godine da pređu sa jednog na drugi kraj lanca ishrane.S tim da moramo da imamo u vidu da su životinje tada bile neshto veće i zubatije,a da je nama u početku najbolje oružije bio mozak koji je bio veličine indijskog oraha... Kako smo prežveli do sada, ne znam... Alči bez obzira na to, i dalje smo ostali relativno prestrašeni sveta oko sebe. Tako smo, eventualno, i krenuli da se "tešimo". Verovatno je krenulo sa : "On(a) ide na neko bolje mesto" i "Ne, ne, taj grom udara samo ako si to zaslužio, a nikako nasumično." Te sitnice su verovatno važnije od tog razvijenog mozga, jer smi mi baš zahvaljujući tom mozgu počeli bolje da sagledavamo svet oko sebe i da, pored uobičajenih strahova, pokupimo i neke nove. Naravno, groma smo se uvek plašili, ali je prošlo oko milion godina pre nego što je čovek počeo da shvata koncept smrti. To je već period kada čovek nije morao toliko da se pazi divljih zveri, pa je morao da nadje nešto drugo što bi mu zaokupilo pažnju. Tek tada smo zaista krenuli da se plašimo.
Kako su godine prolazile, tako je čovek dolazio do novih saznanja, razvio komunikaciju i pre svega postao neshto pametniji. Zbog toga su i mitovi postali kompleksniji, maštovitiji i brojniji. Za svaki objekat u njihovoj blizini je imao neko objashnjenje kako je nastao i zbog chega. Te priche nikako nisu bile univerzalne, vec su varilale od plemena do plemena, od kontinenta do kontinenta. Svi su imali neku svoju verziju priče. To su postale fantastične i divne bajke koje su pomagale roditeljima da od svoje dece naprave dobre lovce, majke i ,pre svega, dobre ljude.
Po mitovima i legendama se vidi lepota duha i jezika nekog naroda. Samo veoma "uchebi" ljudi su mogli da prichaju bajke. Samo oni koji su mogli da zaokupe pazhnju celog sela i koji su lako mogli drugima da pomognu da izvuku neku pouku iz priče. Svi bi se okupljali oko vatre, i staro i mlado, kako bi uživali u anegdotama, mukama i savetima njihovih predaka. Taj lep običaj se danas zadržao tek donekle na nekim kontinentima.
To su u početku, naravno, bile lovačke priče ( i bukvalno i preneseno ). Kada je lov prestao da bude glavni izvor prihoda, tada su i mitovi i legende krenuli da se menjaju. To bi nas dovelo do zakljuchka da bi današnji mitovi trebali da budu bogatiji, kompleksniji i brojniji nego ranije, što u neku ruku i jeste istina, u zavisnosti od shvatanja definicije mita, ali to naravno nije istina. Mitovi i legende su doživeli svoj vrhunac davno pre 21. veka.
Malo je "izlizano" govoriti kako su najlepši mitovi grčki i rimski mitovi. To svi znaju. I delimično su u pravu. Grčki mitovi jesu verovatno najlepši, dok su rimski samo blede kopije i mešavine mitova i legendi više naroda. Naravno, to je samo moje mišljenje... Ali je i dalje činjenica da je grčka mitologija imala najveći uticaj na ljudsku kulturu i dalji napredak. Ne mislim samo na razvoj drugih mitova kao što su oni o Arturu, kralju Liru, Robinu Hudu i sl., već i na razvoj književnosti i nauke. Medjutim, nećemo dalje rasplitati tu temu, jer je previše komplikovana i u neku ruku diskutabilna, tako da ćemo je ostaviti za neki drugi put.
Bogovi
Grci su bili politeisti, odnsono mnogobožci.. Razlog je krajnje jednostavan i potiče iz onog primarnog ljudskog tešenja da stvari nisu toliko komplikovane koliko nam se čine.
Postoji nekoliko teorija o nastanku sveta po verovanju starih Grka. Uzećemo dva mita kojr je izdvojio Robert Grevs.
Pelaški mit o stvaranju sveta-
U početku beše Haos. Iz njega je izronila Eurinoma, boginja svih stvari. Pošto nije imala po čemu da hoda, odvojila je vodu od neba. Iz vetra je napravila veliku zmiju zvnu Oifon. Svojom igrom je Eurinoma izazvala požudu kod zmije, pa se desilo ono što je logično da se desilo. :) Nakon opštenja je boginja uzela oblik golubice i posle nekog vremena izlegla jaje. Oifon je sedam puta obavio oko jajeta, sve dok se ono nije dovoljno ugrejalo i puklo. Iz njega je su izašle sve stvari - Sunce, mesec, planete i zvezde, zemlja sa svojim planinama, drvećem, biljem i životinjama.
Za svoj dom su boginja i zmija izabrali Olimp, gde su trebali da žive zauvek srećni. Međutim,Oifon je počeo da se hvali kako je on SAM stvorio Univerzum, što ga je dovelo u bliski kontakt sa boginjinom petom. Udarcem mu je izbila sve zube i prognala ga je pod zemlju u mračnu pećinu. (Primetite sličnost sa hrišćanskim mitom)
Zatim je boginja stvorila sedam planetarnih sila i nad svakim od njih je postavila po jednog titana i titanku.
Tea i Hiperion - Sunce
Fojba i Atlant - Mesec
Diona i Krij - Mars
Metida i Koej - Merkur
Temida i Eurimedont - Jupiter
Tetida i Okean - Venera
Rea i Kron - Saturn.
Kasnije se pojavio prvi čovek - Pelazg, koji je zajedno sa još nekim iznikao iz Arkadije. On je ostale ljude naučio svakojakim zanatima i korisnim stvarima. I to je to. Odnosno, tako je bilo pre nego što je krenuo da se praktikuje olimpijski mit o stvaranju. Jer, ako ste primetili, ovde žena vodi glavnu ulogu. Grčka je u početku bila matrijarhalno društvo. Muškarci su samo bili potlačena raja. Kada se njihov status promenio, tako se promenila i religija.
Olimpski mit o stvaranju sveta -
Majka Zemlja se izdigla iz haosa i rodi Urana, nebo. Iz njihove veze su nastali :
Hekatohejri, storuki i stoglavi džinovi - Brijarej, Gig i Kot
Kiklopi, jednooki džinovi - Bront, Sterop i Argej
Titani i titanke, gore nabrojani :)
Sve je išlo lepo i glatko, dok Kronos (Kron) nije odlučio da uzme stvari u svoje ruke i postane vodja titana. Ubio je oca odsekavši mu genitalije (bolno) i tako mu simbolično uzeo vlast (odmah se primećuje razlika izmedju ova dva mita, jer u patrijarhalnom društvu je falus ipak statusni simbol, a odvajanje nekoga od dragog mu uda je simbolično oduzimanje moći... i bukvalno, jer jadnik verovatno umire posle toga). Uzevši vlast, Kron je iz svoje incestne veze sa svojom sestrom Rejom stvorio bogove. Medjutim, da mu se ne bi desilo ono što se desilo njegovom ocu, on ih je jednog po jednog jeo, kako su ovi izlazili iz majčine utrobe. Samo se jedan izvukao - Zevs. Umesto njega, majka je podmetnula kamen, koju je Kronos sa malo muke pojeo.Zevs je odveden na sigurno, gde je mogao dovoljno da stasa da se suprotstavi ocu. Kada su se sreli, Zevs je ocu rasporio utrobu i oslobodio svoju bracu i sestre ( jer su ipak bili besmrtni, bez obzira u kom agregatnom stanju :D).
Ostali titani nisu bili previše srećni zbog činjenice da će da izgube vlast nad svetom i počeo je sveopšti rat besmrtnika. Nakon duge i izuzetno naporne borbe, koja je uništila dotadašnji svet, Olimpijci su izašli kao pobednici, a titani, zajedno sa njihovih saveznicima su bili prognani u mračni Tartar koji čuvaju hekatohejri.
Posle pobede, bogovi su međusebno podelili vlast nad zemljom - Had je dobio podzemni svet, posejdon vode, a Zevs vrhovnu vlast nad ostalim bogovima i zemljom. nije bilo bash najpoštenije, ali ko god da je imao neku primedbu se nije lepo proveo.
Ljude j enapravio Prometej, koga neki ubrajaju u titane. napravio ih je od zemlje i naučio ih štošta, izmedju ostalog i pravljenje vatre. O daljem mitu o Prometeju i njegovim mukama sa Zevsom nećemo, jer nam trenutno nije bitno, ali će verovatno biti reči o tome kasnije.
Znači, videli smo kako se religij menja u zavisnosti od vladajućeg staleža. Ono što je još bitnije je da su aspekti ranijeg mita ubačeni u ovaj drugi. kao da je on prirodni naslenik svega. Odnosno, pokazuje kako se bogovi razvijaju, evoluiraju imaju porodične probleme. Tu se vidi i kolko su svi falični. Koliko nisu savršeni. Taj osećaj se povećava kroz broj drugih mitova, gde se tačno vidi da je razlika između bogova i đudi u besmrtnosti... to ida mi ljudi nemožemo da bacamo munje iz malog prsta. U stvari, te munje iz prstiju su i jedini razlog što su ih Grci poštovali, jer kako da se ne plašiš nekoga ko je u stanju da te ugljeniše u trenutku samo zbog toga što nisi upario čarape jutros. Šalu na stranu, bogovi su važili i za dobrotvore i mudrace, pa tek onda za ljubomorne moćnike preke naravi.
Zašto je to tako? Pa, munja je prvo objašnjena kao Zevsova tvorevina.Da bi se lakše objasnila i da bi joj se našao razlog. Time može da kazni neposlušne. Time su sebi navukli novi strah, strah ne od munje, nego od božijeg gneva, shto je gore, jer za razliku od prirodne munje, bogovi znaju da gadjaju. Kako bi se rešio taj problem došli su na ideju da ih humanizuju. Da im sliče. Zato se od boginje zemlje - Geje, za koju nisu mogli oblik i nisu bili u stanju da je zamishljau kako treba dovekli Demetru, boginju zemlje i žetve u obliku zgodne brinete. Izgleda realnije, mogućnije i malkice nemoćnije. Zato su morali da imaju više bogova, za više poslova, jer su smatrali da bi stvaranje jednog boga koji sve vidi i sve zna bilo malo preterano, te su stvorili malo tuplje bogove sa posebnim zaduženjima. Naravno, mnogo je teže davati žrtve za više bogova, ali je zato mnogo lakše verovati u njih.
-ZEVS-
Zevs, najveći od svih besmrtnih bogova sa Olimpa, rodio se na plan ini Dikta, na Kritu, a rastao je u nekoj drugoj pećini na planini Ida, gdje ga je sakrila majka Rea, hraneći se mlijekom kozje nimfe Amalteje, dok su ga Nimfe negovale. Živeo je u bračnoj zajednici sa svojom sestrom Herom, boginjom braka, zaštitnicom žena i zbog nekog razloga zaštitnica krava. kao boginja braka se nije pokazala kao nešto preterano uspešna, jer je ju je Zevs u svakoj prilici varao, što sa ostalim boginjama, tako i sa smrtnicama. On je bog grmljavine i neba i vrhovni bog. Njegovu vladavinu su pokušali da osujete nekoliko puta, ali bez nekog preteranog uspeha, najviše zbog toga što je preterano jak... Obično je prikazivan kao mišićavi starac, što je pomalo čudno jer bi svi bogovi trebali da budu večno mladi i lepi, sa par izuzetaka. bela brada mu je stavljena kao simbol mudrosti, jer je to, pored snage, bio njegov najveći adut. On je osvetoljubiv i jako prek, ali i poznati čovekojubac i borac za pravdu. O njemu je već bilo reči i iz nje se već može zaključiti kakav je.
-AFRODITA-
(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)
Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog  boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.
-APOLON-
(Grč. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, čuvar života i poretka, nepogrešiv strelac i vrač)
Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbo g toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kćer Artemidu i sina Apolona.
Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.
Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.
Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)
U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.
Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.
-ARTEMIDA-
(Grč. Artemis, lat. Diana - kći Zevsa i titanke Lete, boginja lova i životinja, kraljica prirode i boginja meseca)
Bila je sestra boga svetla i sunca Apolona i prema najstarijim kazivanjima rodila se na ostrvu Delosu. Njena majka Leta našla je tu utočište u begu pred zmajem Pitonom, koji ju je progonio po celom svetu da je ubije po zapovesti ljubomorne Zevsove žene Here. Delos je tada još bio ploveće ostrvo koje su nosile morske struje i okretali morski vrtlozi, ali čim je na njega stupila Leta, s morskog dna su izronile dve stene i zagradile mu put, kao i Pitonu. Tu je, na gori Kint, Leta rodila blizance Artemidu i Apolona. Prema drugoj verziji, rodila ih je u gaju Ortigiji u Efesu. U njegovoj blizini Grci su podigli Artemidin hram, koji je postao jedno od "sedam čuda sveta".
Bez obzira na to koja je verzija tačna, Artemida je, očigledno, boginja maloazijskog porekla. Već su Hetiti poštovali boginju lova Rutamiš, a Liđani i boginju Aritmu, kojoj su bili posvećeni košuta i jelen. Artemidin kult se u najstarije doba proširio celim grčkim svetom, a posle i rimskim. Prvobitno su je poštovali kao boginju prirode koja vlada svim živim stvorenjima. Kako je Artemidin brat bio bog sunca, ona je postala boginja meseca, a kao boginja prirode postala je i boginja njene plodnosti. Bila je zaštitnica šuma, lugova, livada i polja, a  i svega što danas nazivamo proizvodnjom biljnih kultura. Kao boginja plodnosti u svom delokrugu je imala i porođaj. Tako je, čim se rodila, svojoj majci Leti pomogla pri porođaju brata Apolona. Artemida je bila i boginja lekovitih izvora. Mogla je na ljude da pošalje ludilo, oduzetost ili smrt. Jedna je od retkih boginja koja se nikad nije udavala. Od samog početka pa sve do nestanka svog kulta ostala je devičanska boginja. Od najstarijih vremena pripisivali su joj strast za lovom. Umetnici su je prikazivali s lukom i strelom, u društvu raznih životinja (lava, tigra, labuda ili jelena). Kako su lov i rat nekada bili u tesnoj vezi, u nekim krajevima je Artemida postala boginja rata. U Sparti su joj, navodno, u davna vremena prinosili i ljudske žrtve, a posle su pred njenim kipom šibali spartanske mladiće, što je bila priprema za patnje koje su ih očekivale u ratu. Kao boginju meseca ponekad su je izjednačavali s boginjom Selenom, a njenog brata Apolona s bogom sunca Heliosom.
Glavno Artemidino zanimanje bio je lov. Lovila je sama ili u društvu nižih bogova i nimfi. Kad bi se zasitila lova, odlazila bi svom bratu u Delfe i plesala tamo s Haritama ili pevala s muzama.
Iz mitova znamo za nekoliko njenih uplitanja u sudbine ljudi, koja nam odaju ženu pre tvrdog nego milostivog srca. Mikenskom kralju Agamemnonu, na primer, nije mogla da oprosti što joj je ubio košutu, i zbog toga mu je gotovo onemogućila odlazak pod Troju. Umirila se čim joj je kralj kao žrtvu prineo svoju kćer Ifigeniju. Okrutno je kaznila tebanskog lovca Akteona kad ju je jednom zgodom, sasvim slučajno, video nagu. Pretvorila ga je u jelena i naredila njegovim psima da ga rastrgnu. Kad je kalidonski kralj Enej jednom zaboravio da joj prinese žrtvu, poslala je u njegovu zemlju ogromnog vepra, koji je uništavao letinu i ubijao ljude. Da bi ga ubili, morali su da se udruže svi kalidonski junaci, na čelu s Enejevim sinom Meleagrom. Artemida je, pričalo se, iz ljubomore ubila i slavnog lovca Oriona. Poznata je njena osveta tebanskoj kraljici Niobi, koja je uvredila njenu majku: ubila joj je svih sedam kćeri. Bilo je slučajeva da se umilostivi izvinjenjem ili prinošenjem žrtve. Od njenog gneva se, na primer, spasao Herkul, koji je ulovio njenu omiljenu kirinejsku košutu.
Mada njena lepota nije bila lepota dostojanstvene i mudre Atene, ni lepota strastvene Afrodite, niti lepota uzvišene boginje, kakvom se isticala Hera, Artemida je za Grke ipak bila ideal ženske lepote.
-ARES-
(grč. Ares, lat. Mars - Sin najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here, bog rata)
Grci su stvorili jednog boga za rat vođen mudro, zato i pobednički, a drugog za rat vođen u slepom besu, stoga i neizvesnog ishoda. Boginja prvog od tih ratova postala je Zevsova kći Atena, a drugog Ares.
Ares je bio bog besnog rata, ratnog ubijanja i krvave borbe na bojnom polju. Voleo je rat radi rata, klanje radi klanja. Nije mu bilo posebno stalo do uzroka rata, a u većini slučajeva ni do njegovog ishoda. Radovao ga je ratni poklič, bojna vreva, zveket oružja i miris krvi. Jednako se radovao smrti boraca kao i njihovoj hrabrosti. Naličje te ljubavi prema ratu (ili njena logična dopuna) bila je mržnja prema poretku koji bi sprečavao da se rat rasplamsa. Potpomagao je svakoga ko je bio spreman da naruši mir. Zbog tih osobina Aresa nisu voleli ni bogovi ni ljudi. Sam Zevs rekao mu je nekoliko puta da mu je odvratan i da bi ga, da nije njegov sin, već odavno bacio u mračni Tartar.
Nije bilo bitke u koju se nije Ares upleo. S velikim štitom, oklopom i bronzanim mačem iznenada bi se pojavljivao na bojištima i sejao smrt. Redovno su ga pratili njegovi sinovi Dim i Fob, koji su bili otelotvorenja strave i užasa. Pred Aresovim bojnim kolima jurile su Erida, boginja svađe, i Enija, boginja ratnog klanja. Ares je savršeno vladao ratničkom veštinom, u to nije bilo sumnje, ali je u borbi bio nepouzdan i čas je pomagao jednu, a čas drugu stranu. Uprkos svojoj snazi i spretnosti, nije bio nesavladiv. Kad bi mu se misao zaslepila strašću, morao je da se povuče neslavno. Atena, koja nikada nije dozvolila da je bes nadvlada, uvek je pred njim odnosila pobedu. Čak mu se dogodilo da podlegne smrtnom čoveku. Uz Ateninu pomoć pod Trojom ga je kopljem ranio Diomed, vođa Argejaca. Ares je zaurlao od bola kao deset hiljada ratnika, sasvim ga je izdalo junaštvo, i jaučući je umakao sa bojišta na visoki Olimp. Jednom ga je savladao Herkul, ali je još pre toga bio podlegao i dvojici mladih giganata, Otu i Efijaltu. Svezali su g a lancima i zatvorili u metalnu posudu. Držali su ga zatvorenog punih trinaest meseci i da ga nije oslobodio bog trgovine Hermes, ostao bi tamo zauvek na radost ljudi. Inače, Ares je bio lep, stasit, mlad bog, iako ponešto vojnički grub, što je, naravno, privlačilo mnoge žene. U njega se zaljubila i sama boginja ljubavi i lepote, Afrodita, žena dobrog ali neuglednog boga Hefesta, i imala s njim petoro dece: Dima i Foba, sinove koji su nasledili sve odbojne Aresove osobine, zatim Erosa i Anterosa, koji su po svojoj naravi, bez sumnje, bili Afroditina deca, i divnu kćer Harmoniju. I s drugim boginjama i smrtnim ženama Ares je imao nekoliko potomaka. Smatrali su ga i praocem Amazonki, naroda ratobornih žena.
-ATENA-
(Grč. Athena i Athene, lat. Minerva - kći Zevsa, boginja mudrosti i pobednosnog vođenja rata, zaštitnica pravnog poretka, pravičnosti i umetnosti)
O Ateninom rođenju iz starih mitova saznajemo malo. Homer kaže samo toliko da je rođena od Zevsa, bez majke. Prema Hesiodu, rodio ju je Zevs iz svoje glave, pošto je pojeo boginju razuma Metidu, kako bi je sprečio da rodi kćerku koja bi ga, prema proročanstvu, premašila u mudrosti, i sina koji bi ga nadjačao snagom i svrgnuo s prestola. Još mlađi mitovi kažu čak i to kako je Zevs rodio Atenu. Kad je pojeo Metidu, toliko ga je zabolela glava da je pomislio da će mu se rasprsnuti. Zbog toga je pozvao boga Hefesta (prema drugoj verziji boga Hermesa, pa titana Prometeja) da mu sekirom raskoli glavu. Čim je Hefest to učinio, iskočila je iz Zevsove glave sjajna boginja u punoj ratnoj opremi - Palada Atena.
Prema mitološkoj simbolici Atena je, dakle, bila utelovljenje Zevsove snage i mudrosti. Vladar bogova i ljudi nju je voleo više nego ostale svoje kćeri. Razgovarao je s njom kao sa svojim mislima, nikad pred njom ništa nije tajio i uvek bi udovoljio svakoj njenoj molbi. Atena je bila svesna te Zevsove naklonosti. Neprekidno je bila u njegovoj blizini, nikada nije poželela drugog boga ili muškarca i nikada se nije udavala, iako je bila prelepa i uzvišena. Ostala je Devičanska Atena - Athena Parthenos.
Zbog svog porekla i Zevsove ljubavi Atena je postala jedna od najmoćnijih boginja grčkog panteona. Od najstarijih vremena bila je pre svega boginja rata, što je proisticalo iz njene funkcije zaštitnika od neprijatelja. Za rat je, doduše, bio merodavan Zevsov sin Ares, ali Ateni to nije smetalo. Ares je, tačnije rečeno, bio bog jarosnog rata i bitaka, a ona je bila boginja mudro, promišljeno vođenog rata koji se uvek završava pobedom, što se za Aresove ratove ne bi moglo reći. Kao boginju rata Grci su je poštovali pod imenom Athena Enoplos (Naoružana Atena) ili Athena Promahos (Atena koja poziva u boj). Kao boginju pobedničkog rata nazivali su je Atena Nike (Atena Pobednica).
Atena je od početka do kraja antičkog sveta bila zaštitnica Grka, posebno Atinjana, koji su joj bili najmiliji. Kao Palada Atena štitila je, osim Atine, gradove koji su u hramovima imali njene posvećene kipove, tzv. paladijume. Dokle god je paladijum bio u gradu, grad je bio neosvojiv. Takav paladijum u svom gradu su imali i Trojanci. Da bi osvojili Troju, Ahejci su morali da ga ukradu i odnesu, što je pošlo za rukom Odiseju i Diomedu. Kao što je to činila u ratu, Atena je štitila Grke i njihove gradove i u miru. Bila je zaštitnica skupštine i prava, brinula se za decu i bolesnike, donosila ljudima blagostanje. Njena pomoć neretko je bila vrlo konkretna. Atinjanima je, na primer, darovala maslinu i postala utemeljivač jedne od najvažnijih grana grčke poljoprivrede - do danas jedne od najvažnijih. Osim toga, Atena je bila boginja umetnosti i zanatstva (te dve reči Grci nisu razlikovali - rad vajara, klesara i obućara označavali su istom rečju "tekhne", veština). Naučila je žene pletenju i tkanju, muškarce kovačkom zanatstvu, zlatarstvu i bojadisanju. Pomagala je i graditeljima hramova i lađa. U zamenu za svoju pomoć i zaštitu tražila je poštovanje i prinošenje žrtava, što je bilo pravo svakog boga. Nepoštovanje i uvrede je kažnjavala, ali se mogla umilostiviti pre nego ostale boginje.
U živote bogova i ljudi Atena se uplitala često i delotvorno, pri čemu je svaki njen potez vodio do ishoda kakav je sama želela. S bogom mora Posejdonom sukobila se radi vladanja nad Atikom i Atinom. Pred savetom bogova, koji je za sudiju odredio prvog atinskog kralja Kekropa, taj spor je dobila jer je darovanjem masline osigurala sebi Kekropovu naklonost. Kad ju je trojanski kraljević Paris uvredio, tj. kad joj u svađi s boginjama Herom i Afroditom nije priznao prvenstvo u lepoti, osvetila mu se tako što je pomogla Ahejcima da pobede nad Trojom. Kad se njen poštovalac Diomed u bici na trojanskoj zaravni našao u smrtnoj opasnosti, sama je zauzela mesto vozača njegovih bojnih kola i naterala u beg svog brata Aresa. Pomogla je itačkom kralju Odiseju da se, nakon zauzimanja Troje, protiv volje boga mora Posejdona vrati u otadžbinu. Pomagala je i Odisejevom sinu Telemahu, Agamemnonovom sinu Orestu, a uz druge junake i Belerofontu i Perseju. Svoje vernike nikada nije napustila, uvek je pomagala Grcima, posebno Atinjanima, a podjednaku pomoć je pružala posle i Rimljanima, koji su je poštovali pod imenom Minerva.
-DIONIS-
(Grč. Dionysos, takođe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kćeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)
Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa  da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.
Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.
Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.
Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".
-POSEJDON-
Bog mora i voda uopšte. Po legendi on je stvorio konje iz morske pene. Kada je dobre volje stvara ostrva, kad je loše volje, pravi ogromne talase, kao onaj što je po mitu progutao Atlantidu. Kada se isplovljava, njemu se moli. Ali kao more on je nepredvidiv i svojeglav.
Uzima se i kao vrlo negativan lik, pre svega zbog njegovih nedela prema Odiseju. Naime, jednom davno su se Atina i on borili za prevlast u jednom gradu. Atine je pobedila, jer je kao poklon ljudima tog grada podarila maslinovo drvo. Grad je dobio ime po njoj - Atina. Posejdon je od tada postao njen ljuti neprijatelj. S obzirom na to da je Odisej bio Atenin štićenik, to je bilo sasvim dovoljno da ga Posejdon zamrzi. 10 godina je on Odiseju zagorčavao život i otežavao put kući. Njegov bes se zahuktao kada mu je ovaj oslepeo sina, kiklopa Polifema. Tek posle velike intervencije bogova je Odisej najzad mogao da se vrati kući.
On je bio sličan bratu Zevsu, i po građi i po naravi, samo ne toliko moćan u smislu da može da mu se suprotstavi, ali više nego uticajan na prilike na zemlji. Pritom ne mislim na neku suptilnu remarku s njegove strane, već na na onaj ogromni talas koji šalje na one smrtnike koji se usude da mu se suprotstave ili rugaju. Pošto je Grčka okružena morem vidi se zašto je stavljen u veliku trojku i zašto je poštovan skoro isto kao njegov mlađi brat Zevs.
-HAD-
Za razliku od drugih bogova, bog podzemnog sveta nije imao ni svoj hram ni svoje sveštenike. Razlog tome je što, za razliku od Egipćana, Grci nisu bili nešto preterano oduševljeni umiranjem. U Egiptu je sve bilo relativno statično i lj udi su bili fascinirani smrću, verovatno zato što im je za života bilo vazda dosadno. U Grčkoj, sad ruge strane, se uvek nešto dešavalo. Dal dobro ili loše, nije bitno. Bitno je da je uvek bilo nešto da se radi. Da se ide dalje. Da se napreduje. Bilo je razloga za življenje... barem onima koji nisu bili robovi. Zato su Grci bili fascinirani životom. Had je samo bio tu da bude negativac. Međutim, on nije prikazivan kao takav. Mada nije bio ni nešto pozitivan. Možda samo malo više tragičan i melanholičan od svoje ostale rodbine. Verovatno jer nikome nije bilo drago kada ga vidi... iz očiglednih razloga.
Zbog svog položaja je dugo bio sam. Do jednog trenutka, kada je na jednoj od svojih malobrojnih ekskurzija na spoljašnji svet ugledao Persefonu, Demetrinu ćerku. Pošto, verovatno, nije znao kako da se ophodi prema dami, kidnapovo ju je i odveo u mračno podzemlje. Kada je njena ćerka nestala Demetra je bila skrhkana. To se odrazilo i na samu zemlju. Vladale su nezapamćene suše i u Grčkoj je zavladala kriza. Zbog toga je Zevs zamolio (naredio) svog brata da vrati Persefonu majci. Tu je ipak bilo još nečega. Persefona nije ostala ravnodušna na Hadova udvaranja, ipak je i on bio bog, bledunjav, ali bog. Međutim možda nedovoljno da zauvek ostane dole. Zbog toga joj je Had ponudio seme nara, koje je ova slasno pojela. Ono što nije znala je da onaj koji pojede nešto u Hadu mora da ostane u Hadu. Demetra i Had su ipak došli do nekog kompromisa. Pola godine bi ona bila kod majke i bila boginja plodnosti, a ostatak bi provela sa Hadom kao boginja podzemlja. To je ono što mi zovemo smena godišnjih doba. Proleće i leto su periodi koje provodi sa majkom, dok su jesen i zima doba koja provodi u Hadu.
Had je vezan i u poznatu priču o Orfeju i Euridici. Tu je Persefona imala veliki uticaj u "omekšavanju" vazda racionalnog srca svoga muža. To bi značilo da ona i pored svoje uloge žene vladara podzemlja nije izgubila ni svoju dobrotu ni sažaljenje za smrtnike.
Heroji
Naravno, da su u pričama glavni junaci samo bogovi, sve bi bilo pomalo dosadno i deprimirajuće. Jer, uvek je potreban da se pojavi neki (polu)čovek koji se pojavljuje niodkuda i spašava stvar. To daje nadu ljudima da čak i oni mogu da postanu heroji. Da su i oni bitni i da mogu da promene nešto. Da mogu da se suprotstave sudbini i bogovima i izadju kao pobednici. Doduše, najpoznatiji i najomiljeniji heroji su takođe, baš zbog toga imali mane. Neki su čak bili malo grđi od bogova. Ali to nikome nije posebno smetalo, jer su imali izgovore tipa : "Čak je i veliki _____ ubio svoju ženu i oženio se njenom mnogo zgodnijom sestrom".
-AHIL
Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta , tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.
Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete, za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci. Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.
Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je, doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.
Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja rata. Vojnici su želeli da se vrate ku ćama, a vojskovođe su izgubile nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.
Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.
Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red,  srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor zatim probo kopljem.
Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.
Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.
Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.
Ali Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapov ednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom. Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.
-HERAKLE
 Najveci i najomiljeniji heroj u klasičnoj mitologiji, sin boga Zevsa i smrtnice Alkmene supruge kralja Amfitriona. Neustrašiv i nesavladiv, tokom većeg dela života je morao da se pokorava svom kukavičkom rođaku Euristeju. Herakle je bio ljubimac bogova, tj. svih sem Here i verovatno hada, jer je on ionako nezainteresovan, ai povredio mu je Kerbera. Još dok je bio sasvim mali Hera mu je poslala dve zmije da mu prave društvo. On ih je sa lakoćom podavio i ostavio boginju u još većem besu.
Imao je najbolje uchitelje - Radamant ga je učio mudrosti, Hiron, kentaur, lekarstvu, Kastor streljaštvu itd. Ono što je zanimljivo je da je ubio svog učitelja muzike, jer ga je ovaj kaznio. Lupio ga je lirom po glavi. Zbog toga je morao da čuva ovce do osamnaeste, verovatno zato što mu niko nije mogao ništa... To je možda prvi njegov zapisan ispad, ali sigurno nije bio poslednji. Kada se oženio megarom, ćerkom tebanskog kralja Hera mu je "pomračila um" i on je u tom napadu ludila ubio svoje dvoje dece. Da bi se očistio ovog greha morao je da sluša naredjenja njegovog rođaka. Euristeja. Tu mu je naloženo da obavi čuvenih 12 dela, koja su ukupno trajala 10 godina.
1. Prvo je dobio zadatak da ubije Nemejskog lava. Ogromnu zver čija je koža bila otporna na strele i bilo kakvo oružije. Zbog te sitnice je Herakle bio prinuđen da zadavi jadnu zver golim rukama. Mrtvoj životinji je potom otkinuo kandžu i istom odrao kožu koja je bila otporna na sve ostalo. Tu lavlju kožu je odtada nosio do kraja života i bila, moglo bi se reći, njegov zahtitni znak zajedno sa toljagom.
2. Drugi zadat mu je bio da ubije devetoglavo čudovište otrovnog daha, Lernejsku hidru. Svaki put kada bi joj odrubio jednu glavu izrastale bi dve nove. To je trajalo sve dok se nije dosetio da patrljke sagoreva plamenom. Strele je umočio u krv zveri, te ih je učinio smrtonosnim.
3. Za svoj treći podvig morao je da na leđima nosi divljeg vepra sa planine erimant do Euristeja, koji je već polako krenuo da se plaši da će Herakle obaviti sve zadatke koje je ovaj postavio za njega, tako da se sakrio u veliki ćup. Što zbog činjenice da je obavio tako teške zadatke, što zbog toga što mu je neprijatelj nosio divljeg vepra sa ubilačkim namerama na leđima.
4. Trebalo mi je godinu dana da uhvati Kerinejsku košutu. Odbegla životinja posvećena Artemidi. Vrlo brza i vrlo spretna, nešto što Herakle pre toga nije imao, ali ju je ipak na kraju uhvatio.
5. Peti zadatak bio je da rastera ljudoždere Stimfalijske ptice sa tučanim kljunovima, kandžama i perjem. Pobio ih je strelama pošto ih je isterao iz močvare koristeći bronzanu čegrtaljku koju mu je dala Atena.
6. Naloženo mu je da opere legendarne prljave štale elidskog kralja Augija, što je postigao skretanjem toka obližnje reke, što i nije baš obradovalo konjodršca, ali je barem zadatak bio obavljen.
7. Morao je da u Mikenu dovede bika koji je pustošio Krit. Tog istog bika će kasnije ubiti Tezej na Maratonskom polju.
8. Trački kralj Diomed je ima konje koji su se hranili ljudskim mesom. Prvo je bacio kralja u štale i nahranio konje, da bi ih potom upregao i vratio se kočijam do svog rođaka.
9. Herakle je Euristejevoj kćeri doneo pojas Amazonske kraljice Hipolite, koju je prethodno savladao i ubio.
10. Morao je da savlada diva Geriona koji je živeo na dalekom zapadu. da bi obavio taj zadatak morao je da prodje kroz tesnac između Evrope i Afrike. Na obalama je postavio stubove i zbog toga se ovaj deo u staroj Eladi zvao Herkulovi stubovi.
U početku je trebalo da bude 10 dela, ali mu rođak nije priznao dva. Ubistvo Hidre, jer mu je pomagao sinovac Jolaj, a drugi jer je tražio nadoknadu za čišćenje štala. Zato su usledila dva najteža zadatka.
11. Morao je da donese zlatne jabuke hesperida, Atlantovih kćeri. Za taj podvig je morao da pridrži Zemlju mesto snažnog titana, doduše samo na neko vreme.
12. Poslednji i najteži zadatak - boriti se protiv Kerbera. Kerber je mitski troglavi pas koji čuva put za Ad. Kada je savladao zver izveo ju je napolje i pokazao prestravljenom rođaku, koji je posle toga verovatno imao i nekih duševnih problema.
Tu se ne završavaju herojski podvizi snažnog Grka. Za života je izveo mnogo dela koje su ga ustalile kao najvećeg starogrčkoh heroja. Heraklov kult je najviše bio popularan u starom Rimu, gde su Rimljani mislili da su njegovi potomci. On se čak smatra i za osnivača Olimpijskih igara.
Njegov kraj i nije toliko sjajan. Posle Megare oženio se Dejanirom. Jednom prilikom su njih dvoje trebali da pređu preko reke i u nevolji im se ponudio kentaur Nes. Prvo je prebacio herakla, a kad je bio red da mu prebaci ženu pokušao je da je napastvuje. Na ovo je Herakle, ionako prek, odgovorio strelom. Umirući Nes je dao savet Dejaniri da umoči muževljevu košulju u njegovu krv i da mu je da kad god pomisli da joj je neveran. Tako će joj se vratiti... to je barem ono što joj je on rekao. Kada je ona jednom prilikom posumnjala u njegovu vrednost obukla mu je košulju. Košulja se stopila sa kožom i počela da ga steže. Kad bi otkinuo parče košulje ono bi za sobom povuklo i kožu, a rana bi se natopila otrovom. U neizdrživim mukama je Herakle sebi podigao lomaču (!) i zamolio Filokleta da je potpali, za tu uslugu ostavio mu je luk i strele, koje imati kasnije veliku ulogu u Trojanskom ratu. Mučna smrt za velikog heroja.
-ARGONAUTI
 Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i unuk Kreteja, osnivača Jolka, a Pelija je bio Kretejev pastorak. Iako je po naslednom pravu jolski presto trebalo da nasledi Eson, Pelija ga je proterao i prigrabio vlast u Jolku. Kad je Jason odrastao, zatražio je od Pelije da mu, kao zakonitom nasledniku, vrati vlast. Bojeći se Jasona, Pelija je naoko pristao, ali je postavio uslov da Jason velikim junačkim delom dokaže svoje sposobnosti budućeg vladara. Kad je Jason pristao, Pelija mu je naredio da iz Kolhide donese zlatno runo koje je pripadalo moćnom kralju Ejetu. To je bilo runo zlatnog ovna koji je u Kolhidu odneo Kretejevog sinovca Friksa da bi ga spasio žrtvovanja. Kralj Ejet je obesio runo o visoko drvo u svetom gaju boga Aresa, gde ga je čuvao džinovski zmaj koji nikada nije spavao.
Domoći se zlatnog runa bilo je - prema opštem uverenju - gotovo nemoguće. Već samo putovanje u Kolhidu (na današnjoj crnomorskoj obali Kavkaza) bilo je vezano za takve opasnosti da je bilo malo verovatno da bi neko uopšte mogao da krene u takav poduhvat. A kad bi nekome i pošlo za rukom da ostvari taj podvig, naišao bi na jaku Ejetovu vojsku, a ako bi i nju savladao, bez sumnje bi podlegao strašnom zmaju. Pelija se nadao da će se Jason uplašiti od takvog zadatka, a ne uplaši li se, da će pri pokušaju da ga ispuni sigurno poginuti.
Jason je prihvatio Pelijin uslov, ali je ubrzo shvatio da mu za ispunjenje zadatka nedostaje snage. Ipak, ono što ne može da učini jedan čovek, ma kako hrabar, može postići udružen napor mnogih. Zbog toga se Jason uputio po grčkim krajevima i posetio mnoge poznate junake zamolivši ih za pomoć. Za svoj poduhvat pridobio ih je čak pedeset. Među njima su bili: Zevsov sin Herkul, Tezej, ponos Atine, slavna braća Kastor i Polideuk iz Sparte, lapitski kralj Piritoj, ftijski kralj Pelej, krilati junaci Kalais i Zeto, junaci Ida i Linkej, salaminski kralj Telamon, kalidonski Melegar, zatim Ankej, junaci Admet, Tidej, Eufem, Ojlej, Klitije, Tifije, Herkulov prijatelj Polifem i mnogi drugi. Kao muziča pratio ih je slavni Orfej, vrač ima je bio Mops, a lekar Asklepije, kasnije bog lečništva. Kad je Arestorov sin Arg sagradio brzu lađu s pedeset vesala, koja je po njemu dobila ime Argo ("brza"), sakupili su se junaci u Jolku, prineli odgovarajuće žrtve bogovima i isplovili na more.
Argonauti su isplovili iz tesalskog zaliva na modro more koje se tada još nije zvalo Egejsko. Usmerili su lađu prema ostrvu Lemnosu, gde je vladala kraljica Hipsipila. Tamo su bili toplo primljeni jer su Lemnjanke pre kratkog vremena bile poubijale sve svoje muževe (zbog nevere), a iskustvo ih je naučilo da je život s muževima doduše težak, ali bez njih još teži. Argonauti su tu postali predmet posebne pažnje i junacima se uopšte nije odlazilo sa ostrva. Da nije bilo Herkula, koji ih je energično podsetio na cilj pohoda, možda bi i zauvek ostali na Lemnosu. Posle dve godine (prema drugoj verziji već nakon jedne noći) Argonauti su uspeli da se osveste i uprkos suzama i molbama gostoprimljivih Lemnjanki, koje su usrećili mnogim potomcima, ukrcali su se na lađu i nastavili plovidbu.
Kad su stigli u Propontidu, današnje Mramorno more, pristali su na poluostrvu Kiziku, gde su živeli Posejdonovi potomci Dolioni, kojima je vladao kralj Kizik. Kralj ih je primio prijateljski, priredio veliku gozbu u njihovu čast, a pre odlaska upozorio ih na strašne šestoruke divove koji su živeli na suprotnoj obali. Drugog dana Argonauti su zaista naišli na njih, ali Herkul ih je na čelu male skupine sve do jednog pobio, pa su Argonauti mogli mirno da nastave plovidbu. Noćni vetar bacio ih je, međutim, natrag i Argo je pristala na kizičkoj obali. Kizićani ih u noćnoj tami nisu prepoznali pomislivši da ih napadaju gusari. Rasplamsala se žestoka borba, u kojoj je Jason ubio vođu branilaca, ne sluteći da je to sam kralj Kizik. Borce je rastavila tek svetlost praskozorja. Tri dana i tri noći zajednički su slavili svečanosti u počast mrtvom kralju i ostalima koji su poginuli.
Pre narednog dela puta, koji je bio posebno opasan, Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu jer je, po nagovoru svoje druge žene, svoje sinove iz prvog braka bacio u mračnu tamnicu. Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene nepodnošljivog zadaha, i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi. Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove (zapravo svoje nećake, Pleksipa i Pandiona, jer je prva Finejeva žena bila njihova sestra Kleopatra), i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja. Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti. Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.
Kad je Argo uplovila u vode Crnog mora, koje se mirno talasalo na severnoj strani tesnaca. Argonauti su odahnuli jer je za njima bio najteži deo plovidbe. Dugo su zatim plovili duž severne obele Azije (Azija je tada bila samo Mala Azija) i bez uzbudljivih događaja dospeli do ostrva Aretijade, za koje pre njih (a ni posle njih) niko nije čuo. Kad je trebalo da pristanu uz obalu, pojavila se velika ptica i ispustila pero od metala, koje se zabolo u rame junaka Ojleja. Argonauti su s čuđenjem ustanovili da je pero jedne od Stimfalida, ptica koje je nekada ovamo oterao Herkul. Odmah zatim pojavila se nad lađom i druga takva ptica, ali je junak Klitije, vrstan strelac, uspeo da je obori. Zaštićeni štitovima izašli su Argonauti na obalu da rasteraju ptice, ali nisu morali da se bore protiv njih jer su se Stimfalide uplašile i nestale s vidika. Na Aretijadi je Argonaute čekalo veliko iznenađenje: našli su četiri poptuno iscrpljena mladića - Friksove sinove. Oni su bili pobegli iz Kolhide jer ih je nakon smrti njihovog oca kralj Ejet nemilosrdno progonio. Hteli su da stignu do Orhomena, zemlje svog dede, ali su na putu doživeli brodolom. S radošću su primili vest da Argonauti plove u Kolhidu da bi Ejetu oduzeli zlato runo i, uprkos opasnostima, koje su su dobro poznavali iz sopstvenog iskustva, pridružili su se pohodu. Sledećeg jutra isplovila je lađa Argo na severoistok i uskoro su se pred njenim pramcem pojavili modri vrhovi Kavkaza, pod kojima je ležala Kolhida.
Pristavši uz obalu, Argonauti su prineli žrtvu bogovima. Nakon toga Jason se najavio kod kralja Ejeta da od njega zatraži zlatno runo. Ako ga kralj dobrovoljno preda, neće upotrebiti silu. Ejet je, međutim, mislio drukčije: nije mu išlo u glavu da su toliki junaci došli u njegovu zemlju samo po zlatno runo. Zaključio je da su ih u stvari doveli Friksovi sinovi da ga, uz njihovu pomoć, svrgnu s prestola. Posle vrlo burne izmene mišljenja, u toku koje je junak Telamon hteo da upotrebi mač kao argument, Jason je uverio kralja da će izvršiti svaki zadatak koji mu on zada ako mu, posle njegovog izvršenja, preda zlatno runo. Čim runo dobije, sa svojim drugovima će mirno otići iz Kolhide. Ejet mu je naredio da gvozdenim plugom uzore polje boga rata Aresa upregnuvši u njega ognjene bikove, zatim da to polje zaseje zmajskim zubima iz kojih će niknuti naoružani vojnici i napokon da te vojnike ubije. Ako sve to izvrši, dobiće zlatno runo.
Taj zadatak, čiju je složenost nadmašivala još samo njegova neizvesnost, Ejet je izmislio samo zato da bi zadržao zlatno runo. Bio je siguran da će Jason taj zadatak ili odbiti ili da će pri pokušaju da ga izvrši sigurno poginuti. Međutim, Jason se prihvatio zadatka i dokazao da je pravi junak, posebno što u trenutku svoje odluke nije imao pojma šta se u to vreme odigralo na Olimpu.
Kada je boginja Hera videla da se njen ljubimac našao u nevolji, pozvala je boginju Atenu da se s njom posavetuje kako da se Jasonu pomogne. Uz Ateninu pomoć Hera je podmitila Erosa, malog boga ljubavi, da ljubavnom strelom prostreli srce Ejetove kćeri Medeje, koja je bila službenica boginje Hekate i moćna čarobnica. Erosova strela pogodila je Medejino srce baš u trenutku kad je Friksov sin Arg doveo pred nju Jasona, koji je nju hteo da zamoli za pomoć. Medeja se na prvi pogled zaljubila u Jasona i spremno ispunila njegovu molbu. Dala mu je čarobnu mast koja je čoveka činila neranjivim i za jedan dan nesavladivim, poverila mu čarolije kojima se mogla pozvati pomoć boginje Hekate i savetovala ga da nakon setve, kad izrastu zmajski vojnici, među njih baci kamen oko koga će se oni posvađati i neće ga videti u žestini međusobne borbe, pa će ih lako savladati. Može se samo zamisliti Ejetovo zaprepašćenje kad je Jason drugog dana nakon prihvatanja zadatka ispunio ono što se od njega tražilo, ali i Jasonovo razočaranje kad je Ejet uprkos tome odbio da mu preda zlatno runo. Sada je Jason ponovo došao kod Medeje: u dubokoj noćnoj tami odvela ga je čarobnica u Aresov gaj, čarobnom vodom poškropila i uspavala zmaja, pokazala Jasonu zlatno runo i pozvala ga da se s njim što je pre moguće izgubi. Jason joj je na to, iz zahvalnosti za ukazanu pomoć, ponudio brak. Medeja je radosno prihvatila ponudu i ukrcala se s njim na lađu.
Za tri dana je Argo doplovio preko negostoljubivog Crnog mora do ušća reke Istra (današnjeg Dunava). Međutim, ubrzo su se pojavile kolhidske lađe s progoniteljima, koje je vodio Ejetov sin Apsirt. Smatrajući da je u pravu jer je ispunio uslove za dobijanje zlatnog runa, Jason je odlučio da ga ne vrati, ali kako je borba protiv ogromne moći Kolhiđana bila bezizgledna, poslužio se lukavstvom kojim je kolhidsku vojsku lišio zapovednika. Uz Medejinu pomoć namamio je Apsirta u napušteni hram na nedalekom ostrvu i tu ga ubio. Njegovo raskomadano telo je bacio u reku. Dok su zaprepašćeni Kolhiđani u mutnim vodama Istra lovili delove Apsirtovog tela, Argo im je, gonjena brzim zaveslajima, umakla protiv struje Istra daleko na zapad. Poznato je da iz dunava nije moguće doploviti do Jadranskog mora, ali Grci to u doba postanka mita o Argonautima nisu znali. Tako je Argo bez teškoća doplovio Istrom u Ilirsko more, odatle rekom Eridanom (današnji Po ili Pad) do Rodana (današnje Rone) a zatim u Tirensko more, dok se najzad nije usidrio kraj obale ostrva na kome je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Kao Medejina roćaka skinula je s Jasona i Medeje prokletstvo zbog prolivene krvi i savetovala ih kako da savladaju opasnosti koje će ih u budućnosti vrebati. Argonauti su se sa zahvalnošću prisetili njenih saveta, posebno kad su ušli u tesnac između Scile i Haribde, kroz koji su uspešno prošli, i kada je Orfej svojim pevanjem nadvladao glasove sirena koje su ih mamile u propast. Posle duge plovidbe, tokom koje su savladali opasne virove među stenama Planktama, pristali su konačno na ostrvu Sheriji, ostrvu blaženog naroda Faečana.
Kralj Faečana, Alkinoj, primio je Argonaute prema svom običaju veoma prijateljski i priredio im bogatu gozbu. Ali drugog dana pristala je uz obalu njegovog ostrva kolhidska lađa i njen zapovednik tražio je od kralja da mu izruči Medeju. Alkinoj je odlučio da udovolji njegovoj molbi ako ona pripada Ejetu, ali ako je Jasonova žena, otac na nju ne može da polaže više nikakva prava. Istog dana se Jason venčao s Medejom, a Kolhiđani su se vratili neobavljenog posla.
Posle odmora kod Faečana Argonauti su isplovili prema grčkim obalama, ali kad su im one već bile nadohvat, digla se silna oluja i bacila ih na široko more. Linkej je izgubio orijentaciju, pa su se nakon dugog lutanja primakli obalama Libije. Kako nisu mogli da pronađu put iz plićaka u koji su zapali, odlučili su, po savetu morskih nimfi, da lađu prenesu preko pustinje na otvoreno more. Posle teških iskušenja i patnji, mučeni vrućinom i žeđu, dospeli su do vrtova Hesperida, koje su im pokazale blistavu vodenu površinu. Nakon kratkog veslanja utvrdili su da se nalaze na Tritonovom jezeru. Izašavši na obalu, prineli su bogatu žrtvu bogu kojem je jezero pripadalo. Triton ih je zbog toga proveo kroz tesnac pun virova do mora kojim su doplovili do Krita. Na Kritu je Argonaute očekivala poslednja prepreka: bakreni div Talos, koji je po Zevsovoj zapovesti čuvao kraljevstvo knososkog kralja Minosa. Talos im nije dozvolio da se iskrcaju, ali ga je Medeja svojim čarolijama učinila bezopasnim, pa su mogli da se odmore i snabdeju vodom. Nakon toga krenuli su na sever, uz ostrva u prelepom moru, i najzad su se srećno vratili u Jolk u Tesaliji.
Tako se završio slavni pohod Argonauta, slavan ne samo po tome što su ostvarili svoj cilj nego i po tome što niko od učesnika nije poginuo. Posle prinošenja veličanstvenih žrtava bogovima junaci su se vratili svojim kućama uz obećanje da će se svake četvrte godine sastati kako bi u međusobnim nadmetanjima proverili da li održavaju svoju snagu i umešnost na potrebnoj visini da bi, ako zatreba, jedan drugome pritekli u pomoć. Organizaciju tih nadmetanja poverili su Herkulu. On je za njih odabrao mesto u dolini među rekama Alfejem i Penejem u Elidi i posvetio ih olimpskom Zevsu. Nadmetanja su po njemu dobila ime Olimpijske igre.
Jason nije dobio vlast u Jolku, nego je kao prognanik našao smrt pod ruševinama svoje uništene lađe Argo (<----ironija), a zlatno runo je bespovratno nestalo. Nakon mnogih vekova pojavilo se u Zapadnoj Evropi kao ekskluzivni plemićki red, koji je svoj kraj doživeo s propašću habsburške monarhije. Olimpijske igre održale su se do danas, iako s prekidom od 1500 godina. Ukinuo ih je car Teodosije I, i to 394. godine n.e.
Zaključak
Verovatno prva "knjiga" koju sam pročito je bila ilustrovana "Odiseja". To mi je verovatno jedna od najdražih knjiga. Od tada volim starogrčke mitove i kulturu. Zbog toga ne mogu da budem objektivan kada je to u pitanju. Ja sam zapravo počeo sam da pišem u dokolici skraćene verzije nekih mitova, čisto zabave radi. Nisam daleko stigao, tako da sam većinu ovog bloga napisao za ovih par dana. Dosta sam pisao, ali opet, kad malo bolje pogledam, tu nedostaje brdo legendi, mitova, bogova, heroja, stvorenja i događaja. Nešto za šta trenutno nema vremena, ali što jednostavno "moli" da bude ispričano. jer na taj način je njihova kultura i opstala tolko vekova. Jer se prenosila, jer nije prestajal da fascinira ljude svojom lepotom i obimnošću. Svojom dečijom naivnošću i smrtnom ozbiljnoću. Prefinenošću i gruboći. I veličinom. Svi mitovi bi verovatno stali u knjigu. Ali ne i svaki detalj. Ne i varijacije i interpretacije. Ne postoje granice, a ljudi će nastaviti da uživaju u lepoti duha i kulture jednog naroda, čiji je jezik zaboravljen i jedne zemlje koje više nema.
Literatura:
Robert Grevs ,"Grčki Mitovi", Familet, Beograd 2002.
Vladeta Janković, "Imenik klasične starine", Beograd 2002.
www.wikipedia.org
www.znanje.org
www.tolkien.co.yu
Miloš Šolak 04/07
29.05.2008
|
posted by Shlk @ 13:52  |
|
|
|
|
| About Me |
|
Name: Shlk
Home:
About Me:
See my complete profile
|
| Previous Post |
|
| Archives |
|
|
| Shoutbox |
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetuer adipiscing elit. Duis ligula lorem, consequat eget, tristique nec, auctor quis, purus. Vivamus ut sem. Fusce aliquam nunc vitae purus. |
| Links |
|
|
| Powered by |
 |
|
